MOJE SELO

To ti je moje selo,
ko još takav vrt ima?
To nije selo, već belo
stado sa voćnjacima!

Sred sela: dom i škola.
Nad krovom ruža plovi.
Novi put, šarena kola.
U dolji - jablanovi.

Kroz selo reka hrli
i nosi sličice kuća.
Mostić joj drveni grli
obale pune pruća.

Kad jutro rumena lica
oči prozora otvori -
u selu umesto frulica
zabruje tranzistori.

U sumrak moje selo
zapali zlatne svice.
Selo je stado belo
a deca - ljubičice!

Od klikera do dilbera

Brise vetar preko njiva
pokisose suncokreti.

Sta se ovo sa mnom zbiva
kuda ovo vreme leti?

Do juce sam jeo med i
dzambasio svoga ata

a danas mi jedan bledi
nevaljalko kaze - tata

Posmatram to lice, slicno
mom licu, i pege brojim

pa mi nesto neobicno
ko da sam pred sobom stojim.

Rekose mi: Rasti, rasti
od klikera do dilbera

A ko je sad taj vizljasti
klinac sto me gleda s cera?

Do juce sam skako s panja
u recicu brzotoku

a danas vec moj Sin sanja
vodenicu na potoku.

Druzimo se mi vec dugo
prikrivamo svoje tajne

i krademo jedan drugom
snove nezne i beskrajne.

Rekose mi: Rasti, rasti
da dohvatis divna cuda|

Ko je sad taj vragolasti
decak sto me gleda s duda?

Do juce sam igro uje
i bio lak kao lasta.

Danas moj Sin zadirkuje
devojcurke oko plasta.

Jedan drugog pogledamo
zavidljivi oba malo

kao da se ogledamo
nad vilinskim ogledalom.

Rekose mi: Rasti, rasti
docepaj se snage muske

Ko je sad taj crnpurasti
momcic sto me gleda s kruske?

Do juce sam bio momak
dizo kule u oblaku.

Danas moj Sin dize oblak
prasincine po sokaku.

Zar porastoh ovoliki
strah me vec pred sobom hvata

da bi me taj bledoliki
deran drsko zvao - tata

Koskamo se, mada znamo
reci nezne kao trave

i potajno potkradamo
jedan drugom snove plave.

BALADA O KOKICAMA

Poneo sam iz doline žute
ozarene ranim suncokretom
mnoge plave večeri prosute
kokicama k'o šljivinim cvetom.

Kad se svici zapale u žitu
i reduša testo za hleb natre,
kokali smo kokice u situ
i igrali bosi oko vatre:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Dve - tri zvezde na jablanu zebu
sve dok nam se vatra ne razgori
i kokice ne prsnu po nebu
pod kojim se naša pesma ori.

Večeri su sada nevesele
pa se grejem na tom davnom žaru,
još mirišem te krunice bele
i još čujem onu pesmu staru:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Svi su davno došli i otišli
s vetrovima što tiho pevuše,
a snegovi, prerano naišli
zavejaše sito na dnu duše.

Među onim dragim sitnicama
o kojima čovek često sniva
čuvam i to sito s kokicama
što se bele kao cvet od šljiva.

Vasar u topoli

Baka na ringispilu
Zvece dukati
i susti svila
na poljancetu
kod ringispila.
Tu se od dece
ne moze prici.
Tu su devojke
i mladici.
Tu je sve sto
nije u ljuljci,
pa cak i zene
i coveculjci.
Svi sto ne drze
vinske zdravice
bruje oko te
cudne spravice.

Jedna baka
s torbom u krilu
sat je letela
na ringispilu.
Prvo je baku
bilo stah malo.
Sve se oko nje
uskovitlalo.
Bilo je bar
trista sunaca,
dvesta Topola,
sto Oplenaca.
Ali taj strah
brzo isceze.
Sad krug za krugom
veze li veze.
I sto se tocak
brze okrece,
baka sve vise
trepti od srece.
Leti i misli
da svi njoj klicu
pa zaboravlja
na svog cicu.

"Sto mi je lepo
kad zazmurim...
Reko je: Idi,
ali pozuri.
Uh, nece, valjda,
lancina puci
Pozuri, veli,
idemo kuci.
Kakvoj kuci,
neka, neka...
Kad mi je ovako
lepo, nek ceka.
Ceo mi zivot
prodje kod koza.
Neka mi se jednom
dusa navoza.
Letim isto
ko bubamara...
Necu da silazim
dok imam para"

Zvece dukati
i susti svila
Bruji svet oko
ringispila.
Plamte trobojke,
grme trubaci.
Klicu u zraku
srecni letaci.

Neki cicica
krakat ko roda
probi se kroz
obruc naroda.
Zakloni oci
od sunca kapom,
pa baku s torbom
raspali stapom:

- Ja te tri sata
cekam kod kola
a ti mi jases
tog djavola

Popucase
trube od pleha
i zaceni se
narod od smeha.
Baka se izbeci:

"Joj, stoj Moj Stevo
Spasavaj, sveta
Paraskevo"

Rasrdjen cicica
psuje i preti
i udara je
kad god proleti.

- Ozari, stari
- Al' cica cetka
- Zvizni ga torbom
po glavi, tetka

Popucase baki trpila:
"Zar sam te zato
prala, krpila."
Pa ciknu: - Stevo,
nesreco jedna
Baci tu motku,
narod te gleda
Onog mi sunca
i ovog zraka:
cim sidjem - idem
na razvod braka

- Ohooo Z'ustavi
- Teraj jos malo
- Raspali, cile
- Dosta, budalo

Sve zivo kao
da dobi krila
zgrte se oko
ringispila...

NIJE ONA JEDINA NA SVETU
(za dečake)

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.
Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

Prkosna pesma

Ja
rab Božji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!

Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
Kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam

Kriv sam, i da završim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha),
kriv sam tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Kriv sam i grešan
dakle
što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja više ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste
A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi - iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulka u raži
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš ćemer
rasprodajući moju đedovinu
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu
što teže živim, lakše ću umreti
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima
I nije strašnija
pogotovu danju
od suše, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
ko vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!

(1993)

PESNIK I MESEC

Dan kad sjaše
sa žarkog ata
i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,
pesnik i mesec,
dva nežna brata,
sretnu se negde na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
Bleda lica
i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.
To su čobani
što nose pune
torbice zvezda i cvetova.

Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.

Pesnik ubere
bulku iz trave,
a mesec zvezdu s nežnim zracima,
tada se kucnu
i nazdrave
polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom
u voću
recituju svoju samoću...

Teče reka kriva Drina

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene - ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

VOLEO SAM DEVOJKU IZ GRADA

Ja sam rodjen u cvecu livada;
cuvah stada pokraj reke Gruze
al' zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruze.

Bele ruke a prsti ko dirke
pricahu mi najneznije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke

Sin sam plavih suma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.

Sta sad mogu vec bol svoj da patim;
mladost moju da tuzim za celo.
Morao sam kuci da se vratim
svome domu u rodjeno selo.

I sad opet svoga vranca jasem
i u krcmi krcmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam case
i proklinjem devojku iz grada.

1.Moje selo
2.Od klikera do dilbera
3.Balada o kokicama
4.Vasar u Topoli
5.Nije ona jedina na svetu
6.Prkosna pesma
7.Pesnik i mesec
8.Tece reka kriva Drina
9.Voleo sam devojku iz grada
10.Princeza
11.Ponosna pesma
12.Poljski potocic
13.Prolece u mojoj zemlji

PONOSNA PESMA


Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam s grumenom zemlje u šaci
kao što Sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.

Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
moja Kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica.
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.

S njom sam pola stoleća
cvetao i klasao
zrio i gnjio
pevao i plakao
i da sam juče umro
ne bih znao
da ovo nisu voćke kalemljene
ni polja lebna
ni potoci
već prerušene munje, vukovi i poskoci!

Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dane
zatrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!

Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.

Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da posrnem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se što sam Srbin!

Ponosim, kažem,
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razloga da mrzi druge.

I samo što ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Moja zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.

Samo se više ne slažemo
sa onom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.

Poabaše mi ruho
naružiše mi lice
oko srca mi lanac
na ustima katanac
uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
što sam Srbin, Balkanac!

I samo što ponekad zabugarim gnevno
ne bi li me čula nebesa usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.
Dušebrižnici bez duše i srca,
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih prava
sad hoće i nasušni hleb
vazduh i vodu.

Đavolji sinovi i pasji sinovci
korov ištrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.

Blate me, brate Ivo, za trojicu
muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast neviđena
napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim male Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za sve ono što oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!

Moji mladi se čude
što se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom

Kriv sam jedino zato
što ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim one stvari)
a grešan što proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.

Moj đed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
što mi priča u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!

I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izašla iz jama
moja kraljica, obučena u pšenicu i raž,
moja velikomučenica Srbija
ukavežena, popljuvana i slana
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se što sam Srbin
Srbenda sa Balkana!

I samo što ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula sazvežđa usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Poljski potočić

To je končić vode
što žubori nemo,

Mali mu je izvor
a ušće golemo.

Popiće ga popci
i žednice trave,

Razneće mu mravi
kamenčiće plave.

Taj mlaz koji hoda
iz čiste pobude

Mogao bi, možda,
primer da nam bude.

Krtice ga riju,
zmija mu put seče,

Svi redom ga piju
al' on ipak - teče.

PROLEĆE U MOJOJ ZEMLJI


Mojoj zemlji ubijaju proleće
Na moju zemlju popuštani su psi rata
Ali proleće ipak stiže u moju zemlju
s blagoslovenim poljupcima brzbrojnih pupoljaka.

Deco, vesnici proleća
neveni moje zemlje na nišanu
Deco u parkovima, u baštama
u šumarcima, na rekama
na livadama i utrinama seoskim
u dvorištima porazbijanih škola
u lednim podrumima gde rastu samo pečurke -
hvala vam što mogu reći
Ovo su deca moje zemlje Srbije
na koju su popuštani pobesneli psi rata!

Omladino, nežni prkosu
ponosu moje zemlje na nišanu
Omladino na trgovima ranjenih gradova
na igralištima i šetalištima
u crkvenim portama i svojim avlijama
Omladino, jača od straha
lepša od bezbrižosti koju ti gađaju bombama -
hvala ti što mogu reći
Ovo je Omladina moje zemlje Srbije
na koju su popuštani pobesneli psi rata!

Vojnici
Suncoketi svetlosti
Vojnici u rovovima
u tenkovima
u letilicama
za nišanskim spravama
u medaljonima naših srca
pred Srce svoje zemlje
i za čiju hrabrost moramo izmisliti
nove reči i nove pesme -
hvala vam što mogu reći
Ovo su Vojnici moje zemlje Srbije
na koju su popuštani pobesneli psi rata!

Narode tužni
Božije čokoće
vinova lozo moje zemlje na nišanu
Narode na njivama u svojim kućama i avlijama
na ruševinama svojih kuća
u krugovima fabričkim
s krugovima na grudima
na mostovima osuđenim na smrt
od onih kojima je smrt jedina uteha
Narode sa Srcima većim od bombi
koje padaju oko nas -
hvala ti što mogu reći
Ovo je Narod moje zemlje Srbije
na koju su popuštani pobesneli psi rata!

Sunce visoko
veliko nebesko oko
ti koje vidiš bolje od svakog drugog oka
i prenosiš Istinu onima
koji još mogu da gledaju u Sunce
i znaju šta je Istina
hvala ti što mogu reći
Ovo je Sunce moje zemlje Srbije
na koju su popuštani pobesneli psi rata
i koja strada onako
kako su uvek stradali nevini
Samo tebe nam ne mogu pomračiti ni uzeti
kraljevi mraka
koji hoće da nam pomrače i uzmu sve!

1999.