PrijemKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
Zadnje teme
Naj bolji poslanici
Nina
 
Sirijus
 
Rin Tin Tin
 
anja_x
 
SAN-ANA
 
Beba
 
DONAU
 
grujica
 
vasko
 
JelaS
 
Decembar 2016
PonUtoSreČetPetSubNed
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 
KalendarKalendar
Statistike
Imamo 496 registrovanih korisnika
Najnoviji registrovani član je OglasnikAS

Naši korisnici su poslali ukupno 43841 članaka u 1221 teme
Ko je trenutno na forumu
Imamo 4 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 4 Gosta :: 1 Provajder

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 182 dana Čet Mar 17, 2011 1:57 pm

Share | 
 

 Staljin

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Rin Tin Tin
Panonski admiral
Panonski admiral


Broj poruka : 8248
Godina : 37
Ort : Melenci
Datum upisa : 26.04.2008

PočaljiNaslov: Staljin   Čet Sep 25, 2008 2:26 pm



Josif Visarionovič Džugašvili — Staljin (rus. Иосиф Виссарионович Сталин) rodom iz Gruzije (18. decembar 1878 — 5. mart 1953) bio je boljševički revolucionar i lider SSSR-a. Staljin je 1922. godine postao generalni sekretar Sovjetske komunističke partije; nakon smrti Vladimira Iljiča Lenjina istisnuo je svog suparnika, Lava Trockog, sa političke scene i prisvojio vlast koju će konsolidovati kroz veliku čistku, period jake represije koji će trajati sve vreme njegove vladavine, sa najvećim intenzitetom od 1936. do 1939. godine. Na funkciji generalnog sekretara Sovjetske Komunističke partije ostaće sve do svoje smrti 1953. godine. Za vreme njegove vladavine stvoreni su okviri koji će predstavljati glavne karakteristike budućeg sovjetskog režima; njegova politika bazirana na marksističko-lenjinističkoj ideologiji koja je imala posebna politička i ekonomska obeležja naziva se staljinizmom.
Po dolasku na vlast Staljin je odustao od dotadašnje nove ekonomske politike da bi 1928. godine započeo sa realizacijom prvog petogodišnjeg plana praćenog masovnom kolektivizacijom na selu i na taj način uspeo da do kraja tridesetih godina dvadesetog veka transformiše Sovjetski savez iz seljačke države u jednu od glavnih industrijskih sila u svetu. Međutim, sovjetska poljoprivreda koja je iskorišćena kao osnova za finansiranje industrijskog razvoja nastavila je da daje slabe rezultate. Kolektivizacija sela naišla je na veliko protivljenje seljaka koji su koristili svaku povoljnu priliku da je sabotiraju.
Teško ostvarena pobeda u Drugom svetskom ratu (Veliki otadžbinski rat 1941-1945) koja je delimično omogućena ogromnim proizvodnim kapacitetima sovjetske ratne industrije popločala je put stvaranju Varšavskog pakta i ustoličavanju SSSR-a na poziciji jedne od dve najveće svetske sile na kojoj će ostati skoro četiri decenije nakon Staljinove smrti 1953. godine.
Naredne generacije sovjetskih lidera odrekle su se staljinizma. Staljinov naslednik na mestu prvog sekretara partije Nikita Hruščov zvanično se odrekao upotrebe masovne represije i staljinovog kulta ličnosti 1956. godine.


Detinjstvo i mladost

Staljin je rođen u Gruziji u mestu Gori. Njegov otac Visarion Džugašvili bio je obućar po zanimanju. Njegova majka Ekatarina Geladze bila je kmet od rođenja. Njihovo troje dece umrlo je mlado: Josif, zvani „Soso“ (na gruzijskom jeziku Josif od milošte) bio je jedinac. Visarion Ivanovič Džugašvili je takođe bio kmet ali je oslobođen i postao je obućar. Imao je svoju obućarsku radnju ali je ubrzo bankrotirao zbog čega je bio prinuđen da radi u fabrici obuće u Tiflisu. U retkim trenucima kada je pijan dolazio kući najčešće je tukao svog sina i suprugu. Jedan od Staljinovih prijatelja iz detinjstva je napisao: „Te nezaslužene i strahotne batine učinile su da dečak postane težak i snažan kao i njegov otac.“ Isti prijatelj je takođe napisao da ga nikada nije video da plače. Još jedan od njegovih prijatelja iz ovog perioda Iremašvili smatrao je da su batine koje je dobijao od oca u Staljinu stvorile mržnju prema autoritetu. Takođe je izjavio da je svako ko je imao moć nad drugima Staljina podsećao na njegovog oca.
Jedan od ljudi za koje je Ekatarina prala veš i čistila kuću bio je jevrej iz Gorija, David Papismedov. Papismedov je malom Jozefu koji je pomagao majci u ovim poslovima davao novac i knjige na čitanje i pružao mu podršku. Decenijama kasnije Papismedov je došao u Kremljin da bi se lično uverio u šta se razvio mali Soso. Na iznenađenje njegovih saradnika Staljin ne samo da je primio u posetu starijeg jevrejskog gospodina nego se i zadržao u srdačnom razgovoru sa njim.
1888. godine Staljinov otac ostavio je porodicu bez podrške i otišao da živi u Tiflisu. Po nekim glasinama nastradao je u kafanskoj tuči dok su drugi tvrdili da su ga videli živog i zdravog još 1931. godine u Gruziji. Sa osam godina Staljin je započeo svoje školovanje u crkvenoj školi u Goriju. Staljin i njegovi vršnjaci koji su pohađali ovu školu bili su uglavnom Gruzijci i govorili su na jednom od sedam narečja kavkaskog jezika. Međutim u školi su bili obavezni da govore ruski jezik. Čak i kad su govorili ruski učitelji u školi podsmevali su se Staljinu i njegovim drugovima iz odeljenja na gruzijskom akcentu. Njegovi školski drugovi, koji su uglavnom bili deca bogatih sveštenika, državnih službenika i trgovaca su ga takođe ismevali. Šalili su se na račun njegove ofucane odeće i rošavog lica. Mladi Soso naučio je da se suprotstavi svojim mučiteljima tako što ih je zastrašivao. Iskorišćavao je slabosti svojih drugova iz razreda i izlagao ih surovom podsmehu. Da bi izbegao fizičku konfrontaciju potencijalne napadače je odvraćao od sukoba tako što bi im jasno stavio do znanja da fizičku silu koriste kao zamenu za mozak. Ovakvom taktikom vrlo brzo je preuzeo ulogu vođe među svojim vršnjacima.
Iako se kasnije trudio da prikrije svoje gruzijsko poreklo Staljin je tokom svog detinjstva bio fascinirani gruzijskim folklorom. Priče koje je čitao govorile su o gruzijskim brđanima koji su se hrabro borili za gruzijsku nezavisnost. Staljinov omiljeni junak iz ovih priča bio je legendarni brđanin po imenu Koba. Zbog toga je nagovorio sve svoje drugove iz razreda da ga zovu Koba, a ovaj nadimak će postati i njegov prvi revolucionarni nadimak. Bio je odličan đak i završio je školu kao prvi u klasi zbog čega je se četrnest godina dobio stipendiju za nastavak školovanja u Tiflisu na Teološkom seminaru, obrazovnoj instituciji ruske pravoslavne crkve koju je pohađao od 1894. godine. Izdržavao se tako što je pored male stipendije koju je dobijao takođe pevao u crkvenom horu za šta je dobijao platu. Iako je njegova majka želela da bude sveštenik (čak i nakon što je postao lider Sovjetskog saveza) seminar je pohađao ne zato što je bio religiozno opredeljen već iz razloga što je to bila jedna od retkih mogućnosti za obrazovanje u Gruziji zato što su predstavnici vlasti bili nevoljni da dozvole formiranje gruzijskog univerziteta.
Staljinovo angažovanje u socijalističkom pokretu (ili preciznije u njegovom ogranku koji će kasnije prerasti u komunistički pokret) počelo je još dok je pohađao seminar. Tokom školskih godina Staljin je pristupio gruzijskoj Socijal-demokratskoj organizaciji u okviru koje je počeo sa propagiranjem Marksizma. Zbog svog političkog angažovanja Staljin je 1899. godine izbačen sa seminara. Svoje aktivnosti nastavio je u političkom podzemlju Kavkaza suočivši se sa stalnim hapšenjima i dvostrukim progonstvom u Sibir između 1902. i 1917. godine. U ovom periodu bio je snažno naklonjen doktrini koju je postavio Vladimir Iljič Lenjin, a koja je zagovarala formiranje jake centralizovane partije „profesionalnih revolucionara“. Njegovo praktično iskustvo učinilo ga je korisnim za lenjinovu Boljševičku partiju osiguravši mu mesto u Centralnom komitetu u januaru 1912. godine. Neki istoričari su kasnije tvrdili da je u ovom periodu svog života Staljin zapravio bio carski špijun koji je imao zadatak da se infiltrira u Boljševičku partiju ali do danas nisu otkriveni bilo kakvi objektivni dokazi koji bi to potvrdili. 1913. godine uzeo je ime Staljin što na ruskom znači „čovek od čelika“.
Njegov jedini značajan doprinos razvoju marksističke teorije tog doba bila je teza Marksizam i nacionalno pitanje koju je napisao za vreme progonstva u Beču, a koja je zauzimala ortodoksni marksistički stav prema ovom važnom pitanju. Ova teza je najverovatnije doprinela njegovom imenovanju za Narodnog komesara za nacionalna pitanja po završetku revolucije.


Staljin kao decak


slika iz mladjih dana

Brak i porodica

Staljinova prva žena bila je Ekatarina Svanidze koja je umrla posle samo tri godine braka 1907.god. Na njenoj sahrani Staljin je izjavio da su sa njom nestala i sva topla ljudska osećanja prema drugim ljudima jer je samo ona umela da zaleči njegovo srce. Sa njom je imao jednog sina Jakova Džugašvilija sa kojim se nije najbolje slagao. Jakov je služio u Crvenoj armiji i bio je zarobljen od strane Nemaca. Kada su Nemci ponudili da ga razmene za visokog nemačkog oficira, Staljin odbio ponudu rekavši „Ja nemam sinam po imenu Jakov“. Jakov je poginuo u nemačkom zarobljeništvu tako što je natrčao na ogradu pod naponom. Međutim, ni do dan danas se ne zna pravi uzrok njegove smrti. Mnogi veruju da je on izvršio samoubistvo.
Staljinova druga žena Nadežda Alilujeva umrla je 1932. god.; veruje se da je izvršila samoubistvo pucajući u sebe nakon jedne žučne rasprave sa Staljinom. Prema tvrdnji njene ćerke Nadežda je napisala oproštajnu poruku čiji sadržaj je bio delom politički, a delom lične prirode. Prema zvaničnoj verziji umrla je od bolesti ali mnogi i danas veruju da ju je Staljin ubio. Po nekim izvorima Staljin je na njenoj sahrani izjavio: „Umrla je kao neprijatelj“. Sa njom je imao dvoje dece; sina Vasilija i ćerku Svetlanu. Vasilij je bio vazduhoplovac i brzo je napredovao u službi ali je 1962. god. umro od posledica alkoholizma. Staljin je jedino bio blizak sa ćerkom Svetlanom ali je i ona kada je porasla emigrirala iz Sovjetskog saveza 1967. god.
Staljinova majka umrla je 1937. god. Staljin nije prisustvovao pogrebu. Smatra se da je Staljin do njene smrti bio kivan na svoju majku zato što ga je naterala da se prijavi na Tifliški teološki seminar zbog čega ju je često nazivao „matorom kurvom“.
Marta 2001. god. Ruska nezavisna televizija NTV otkrila je u Novokuznjecku do tada nepoznatog staljinovog unuka. Juri Davidov rekao je za NTV da mu je otac rekao za njegovo poreklo ali da mu je zbog tada aktuelne kampanje protiv staljinovog kulta ličnosti rečeno da ćuti. Nekoliko istoričara, uključujući i Aleksandra Solženjicina ustanovili su da je Staljin imao sina sa svojom suprugom iz građanskog braka Lidom tokom izgnanstva u severnom Sibiru 1918.god.
Nazad na vrh Ići dole
Admin
Admin
Admin


Broj poruka : 335
Godina : 47
Datum upisa : 14.04.2008

PočaljiNaslov: Re: Staljin   Čet Sep 25, 2008 2:32 pm

Dolazak na vlast

1912. godine Staljin je na partijskoj konferenciji u Pragu izabran u boljševički Centralni komitet. 1917. god. bio je urednik lista Pravda dok su Lenjin i najveći deo boljševičkog rukovodstva bili u izgnanstvu. Nakon Februarske revolucije Staljin i odbor urednika Pravde pružili su podršku privremenoj vladi Kerenjskog i navodno odbili da objave Lenjinov članak u kome je pozivao na njeno rušenje. Kada se Lenjin vratio iz izgnanstva objavio je Aprilske teze koje su dodatno učrvstile njegov položaj.
U aprilu 1917. godine Staljin je izabran za člana Centralnog komiteta kao treći po redu po broju glasova partije, da bi u maju iste godine bio izabran za člana Politbiroa Centralnog komiteta; na ovoj funkciji ostao je do kraja života.
Prema svedočenjima mnogih očevidaca Staljin je imao minornu ulogu u revoluciji od 7. novembra koju je uveličao po dolasku na vlast. Međutim, mnogi pisci kao što je Adam Ulam naglašavaju da je svaki čovek u Centralnom komitetu imao svoje zaduženje.
Tokom građanskog rata u Rusiji i Poljsko-Sovjetskog rata Staljin je bio politički komesar u Crvenoj armiji. Njegov prvi položaj u vladi bila je funkcija Narodnog komesara za nacionalna pitanja (1917-23). Takođe, bio je Narodni komesar za radničku i seljačku inspekciju (1920-23) i član Centralnog izvršnog komiteta Skupštine Sovjeta (1917).
U aprilu 1922. god. Staljin je postao generalni sekretar vladajuće Komunističke partije, funkcija koja će vremenom postati najznačajnija u zemlji. Ova pozicija nije bila previše omiljena u partiji ali je Staljin u njoj video odličnu osnovu za sticanje uticaja i moći. Ova funkcija imala je značajnog uticaja na donošenje odluke ko sme da pristupi partiji što mu je omogućilo da partijske redove popuni svojim pristalicama. Sticanje širokih ovlašćenja u Staljinovim rukama izazvalo je zabrinutost kod umirućeg Lenjina koji je u svom političkom testamentu pozvao na njegovo uklanjanje. Međutim, ovaj dokument je ostao u tajnosti zahvaljujući članovima Centralnog komiteta od kojih su mnogi takođe bili kritikovani u testamentu.
Posle Lenjinove smrti u januaru 1924. god. Staljin, Kamenjev i Zinovjev su zajedno preuzeli upravljanje partijom ideološki se pozicionirajući između Trockog (predstavnika levog krila partije) i Bukharina (na desnom krilu partije).
Tokom ovog perioda Staljin se odrekao tradicionalne boljševičke doktrine o sprovođenju internacionalne revolucije u korist politike izgradnje socijalizma u jednoj zemlji što je bilo u direktnoj suprotnosti sa teorijom Permanentne revolucije čiji je tvorac bio Trocki. Staljin će uskoro promeniti stranu i prikloniti se Bukharinu. Zajedno su se suprotstavili opoziciji koju su činili Trocki, Kamenjev i Zinovjev. Do 1928. god. (prva godina petogodišnjeg plana) Staljin je postao vrhovni vođa, a Trocki je sledeće godine prognan. Uspevši da izmanevriše Buharinovo desno krilo partije Staljin je zagovarao kolektivizaciju i industrijalizaciju i može se reći da je u potpunosti preuzeo kontrolu nad partijom i državom. Ipak popularnosti pojedinih lidera kao što su Sergej Kirov i tzv. Ruitin Afer onemogućavala je Staljinu da ostvari potpunu vlast sve do velike čistke koja je sprovedena u periodu od 1936. do 1938. god.


Staljin i promene u sovjetskom društvu

Industrijalizacija

Prvi svetski rat i građanski rat imali su katastrofalne posledice za ekonomiju Rusije. Industrijska proizvodnja je 1922. god. iznosila samo 13% od ukupne industrijske proizvodnje iz 1914. god. Pod Staljinovim rukovodstvom nova ekonomska politika koja je dozvoljavala određeni stepen slobode tržišta u kontekstu socijalizma, zamenjena je krajem 1920. god. centralizovanim sistemom industrijskog razvoja podeljenim na petogodišnje planove. Ovim planovima bila je predviđena brza industrijalizacija i kolektivizacija poljoprivrede kojom je upravljao državni vrh. Uprkos prvobitnim lomovima i neuspesima prvi Petogodišnji plan postigao je veoma brzu industrijalizaciju. Sovjetski Savez, generalno označen kao najsiromašnija zemlja u Evropi je tokom 1922. god. realizovao industrijalizaciju tempom koji je daleko nadmašivao tempo industrijalizacije Nemačke u 19. veku i Japana u 20. veku.
Bez ikakvog početnog kapitala, bedne spoljne trgovine i skoro bez ikakve moderne industrije Staljinova vlada finansirala je industrijalizaciju putem ograničavanja društvene potrošnje da bi ostvarila višak vrednost za ponovno investiranje u industriju i putem surove eksploatacije imućnog seljaštva. U najvećem broju slučajeva industrijski radnici su bili nedovoljno plaćeni. Prvo, zarobljenici u gulazima su korišćeni kao besplatna radna snaga. Drugo, česte su bile mobilizacije komunista i Komsomolaca kako bi učestvovali na realizaciji velikih građevinskih projekata.

Kolektivizacija

Staljinov režim pokrenuo je prisilnu kolektivizaciju poljoprivrede. Teorija na osnovu koje je kolektivizacija sprovedena smatrala je da će se proizvodnja prehrambenih proizvoda poboljšati ukoliko se male i neefikasne farme zamene velikim farmama za čiju obradu bi se obezbedila moderna mehanizacija.
Kolektivizacija je značila i značajne društvene promene u obimu koji nije višen još od ukidanja feudalizma u Rusiji 1861. god. i odvajanja države od vršenja direktne kontrole nad zemljom i njenim proizvodima. Kolektivizacija je takođe prouzrokovala i značajan pad životnog standarda seljaštva (ali ne svog; standard najsiromašnijeg sloja seljaštva se popravio), što je prouzrokovalo žestog otpor ovog sloja stanovništva koji je poprimao i nasilne elemente.
U prvoj godini kolektivizacije poljoprivredna proizvodnja je opala. Staljin je krivicu za loše rezultate svalio na „kulake“ (bogate seljake) koji su se opirali kolektivizaciji. Zbog toga je kulake, njihove pomagače i nekadašnje kulake trebalo streljati, zatvoriti u gulage ili proterati u udaljene krajeve zemlje, u zavisnosti od težine njihove krivice.
Mnogi istoričari se slažu u stavu da su poremećaji u društvu koje je izazvala prisilna kolektivizacija bili glavni uzrok velike gladi zbog koje je samo u Ukrajini i oblasti donje Volge tokom 1932-33. god. umrlo pet miliona ljudi.

Društvene usluge

Staljinova vlada je glavno težište svojih socijalnih delatnosti usmerila na uspostavljanje sistema besplatne zdravstvene zaštite. Sprovedene su obimne kampanje suzbijanja zaraznih bolesti kao što su tifus, kolera i malarija; broj doktora je rapidno povećavan brzinom kojom je to dozvoljavao postojeći obrazovni sistem; ukupan procenat smrtnosti kao i smrtnost odojčadi je bio u stalnom opadanju. Celokupno obrazovanje je bilo besplatno i dostupno svim slojevima stanovništva. Sprovođeno je masovno opismenjavanje. Obrazovni sistem je značajno proširen i otvoreni su brojni novi univerziteti. Generacija koja je rasla pod Staljinom bila je svedok otvaranja novih poslovnih mogućnosti naročito za žene.
Nazad na vrh Ići dole
http://panonija.forumsfree.de
Admin
Admin
Admin


Broj poruka : 335
Godina : 47
Datum upisa : 14.04.2008

PočaljiNaslov: Re: Staljin   Čet Sep 25, 2008 2:36 pm

STALJINISTICKI TEROR

Predratni terror
Nasilje koje je pratilo kolektivizaciju i prvi petogodišnji plan neizbežno je izazvalo opoziciju unutar same Komunističke partije SSSR. Oni, kao Buharin, koji su se suprotstavljali masovnom uništenju izgleda da su polagali svoje nade u uticaj Sergeja Kirova, sekretara lenjingradske partijske organizacije. Mada je bio verni obožavalac Staljina, kojeg je opisao kao "najvećeg čoveka svih vremena i doba", smatralo se da je Kirova zabrinjavala brutalnost Staljinovih metoda. Decembra 1934. je ubijen, verovatno po Staljinovom naređenju. Njegova smrt je bila signal za početak terora.
Izgleda sve jasnije da neposredno objašnjenje za ovaj teror ne bi trebalo toliko tražiti u potrebama ruske industrijalizacije ili u interesima Komunističke partije SSSR, kolko u paranoji Josifa Visarionoviča Staljina. Osim mnogih drugih, ovo je znatno kasnije potvrdio i Nikita Hruščov, jedan od njegovih naslednika: "Staljin je bio veoma nepoverljiv čovek, bolesno sumnjičav; ovo nam je poznato iz naše saradnje. Mogao je da pogleda čoveka i da kaže: "Zašto ti je pogled danas tako prepreden?" ili: "Zašto se danas toliko vrpoljiš i izbegavaš da me pogledaš pravo u oči?" Ova njegova bolesna sumnjičavost dovela je do toga da uopšte nikome nije verovao, pa čak ni uglednim partijskim radnicima koje je godinama poznavao. Svuda i u svemu video je "neprijatelje", "dvolične ljude" i "špijune"."
Staljin je, kao i mnogi drugi diktatori, verovatno ubedio sebe da su njegovi lični neprijatelji (stvarni ili zamišljeni) istovremeno i državni neprijatelji. Teror je dostigao vrhunac između 1936. i 1938. Svako ko se ikada suprotstavio Staljinu pogledom bilo kojeg pitanja sistematski je tražen, optuživan obično za izmišljene zločine i likvidiran. Međutim, ovo je bio samo početak. Mnogi srodnici Staljinovih žrtava bili su ubijeni ili oterani u radne logore. Staljin je tako izmenio krivični zakonik da su po njemu mogla biti osuđivana na smrt i deca od dvanaest godina pa naviše. Svi uhapšeni morali su, pored toga, otkriti imena svojih saučesnika u njihovim nestvarnim zločinima. Ako bi odbili da to učine, bili su mučeni dok ne bi priznali. Po svojoj samoj prirodi, teror je zbog toga tražio nove žrtve. "Danas", rekao je ruski pisac Isak Babelj, "čovek slobodno razgovara samo sa svojom ženom - noću sa ćebetom navučenim preko glave."
Teror je počeo da jenjava poslednjih meseci 1938. velikim delom zbog toga što su oni koji su ga sprovodili stali da propadaju pod samim teretom onoga što su činili. Do tog časa je verovatno svaki dvadeseti stanovnik Sovjetskog Saveza bio uhapšen. Čak je i ogromna mreža sovjetskih radnih logora postala veliko opterećenje. Kada je teror bio na vrhuncu, oko devet miliona je bilo zatvoreno, od kojih se osam miliona nalazilo po radnim logorima, u njima je umiralo godišnje po 20 odsto zatvorenika. "Neće više biti potrebno", Staljin je rekao na partijskom kongresu 1939., "da pribegavamo metodu masovnog terora."
Deo sovjetskog društva koji je najviše trpeo od terora bila je Komunistička partija SSSR. Manje od 2 odsto redovnih delegata koji su prisustvovali partijskom kongresu 1935. pojavilo se na sledećem kongresu održanom četiri godine kasnije. Od onih koji se nisu pojavili više od polovine je ubijeno. Od 139 redovnih članova i kandidata za članove Centralnog komiteta 1934. samo 24 ih je ponovo izabrano 1939.: poznato je da je ostalih 98 ubijeno. Procesom prirodnog odabiranja partijski lideri koji su uspeli da prežive ili oni koji su se za trajanja terora domogli vlasti, verovatno su bili izuzetno svirepi i servilni. Obe ove osobine dobro ilustruju komentari na jedno pismo generala Jakira pred pogubljenje (osuđen je na osnovu lažne dostave 1937.), u kojem moli da se poštedi njegova porodica. Pismo je sovjetska vlada objavila 1961. Na marginama pisma se nalaze četiri komentara: Staljin: "Jakir je đubre i izdajica." Vorošilov: "Tačan opis." Molotov: "Potpuno se slažem sa Staljinom." Kaganovič: "Izdajica, svinja."
Posle Komunističke partije, Crvena armija je bila glavna meta Staljinovog gonjenja. Sedamdeset sedmorica od 88 najviših starešina nije izbeglo teror. Sve u svemu, oko polovine celokupnog oficirskog kadra, ukupno oko 35000 ljudi, bilo je ubijeno ili zatvoreno, mnogi zajedno sa ženama i decom. "Teror je", kako je Hruščov kasnije priznao, "takođe podrio vojnu disciplinu, jer su tokom nekoliko godina oficiri svih rangova, pa čak i vojnici u partijskim i komsomolskim ćelijama bili učeni kako da "demaskiraju" svoje pretpostavljene kao prikrivene neprijatelje."
Pustošenje do kojeg je doveo ovaj teror bio je jedan od činilaca koji su odredili početak nemačke invazije 1941. U izveštajima nemačke obaveštajne službe stajalo je da će biti potrebno tri godine pre no što sovjetska vrhovna komanda bude kadra da se oporavi od posledica ovog terora. Mada je stvorena nova i efikasna komanda pod pritiskom nemačke invazije, za teror je tokom Drugog svetskog rata moralo da se plati, kao što je Robert Konkvest primetio, "cenom stotina hiljada života ruskih vojnika, stotine milja ruske zemlje i cenom znatnog produžetka trajanja samog rata."


Etničko čišćenje i sovjetski zločini protiv čovečnosti
Tokom perioda od 1939. do 1949. Sovjeti su počinjavali masovna ubistva mnogih naroda. Među žrtvama ovog pravog holokausta su bili baltički, slovenski, kavkaski, turski narodi i istočni Nemci.

Ciničan odgovor pitanja zašto je da 1941. nemački oslobodioci sovjetskih logora nisu mogli uspostaviti stabilnu nacionalnu vladu u Rusiji. Kventin Rejnold, američki liberalni novinar i autor knjige "Zvezde su neutralne", u tekstu napisanom 1941. u Sovjetskom Savezu objašnjava:

"Danas niti peti komunista, niti jedan Quisling nisu na slobodi u Sovjetskom Savezu. Nemci su očajnički pokušali da uspostave lokalno pravosuđe sa lokalnim građanima kao glavama sudova kada su zauzeli gradove kao Odesa, Kijev i druge, koji s upali pod njih tokom njihovog uspešnog marša kroz jug prošle jeseni. Ali ni u jednog slučaju nisu bili uspešni. Potencijalni Quislinzi su već bili u radničkim logorima na dalekom severu. Staljin je znao šta je radio nazad 1938-e."

Ovako je Staljin, od strane svojih propagandista nazvan "genijalnim tvorcem narodovih snova", naredio ubistva svih potencijalnih ruskih saveznika * vojske tri godine pre invazije Barbarossa. Milioni potencijalnih reakcionara i fašista su bili ustreljeni u potiljak čak pre nego što je * i rešio da napadne Poljsku. Kako dalekovid je bio taj vizionar Ujka Džo!

Ali 1941., posle tri meseca neprestanog povlačenja glomazne Crvene armije, Staljin i njegove potrkuše su se uspaničile i naredile uništenje arhiva zloglasnog Lubjanka logora. Nemačke Panzer divizije su stigle zapadne granice moskovske četvrti. U baltičkim državama i u Ukrajini, hiljade Slovena, Belorusa, Estonaca, Litvanaca i Letonaca gomilalo je da dočeka nemačke trupe. Na drugoj strani, u predelima još uvek pod Crvenom armijom hiljade osumnjičenih nelojalnih građana je bilo streljano ili deportovano u robovske logore Vorkute i Karagande.

Zloglasna sovjetska unutrašnja državica Gulag (akronim Glavnoye Upravlenye Ispravitelno-Trudovikh Legerei, iliti Glavna Administracija Rehabilitacionih Radničkih Logora) uspostavljena 1934., imala je specijalnu granu bezbednosne policije zvanu Smerš koja je pobila hiljade zatvorenika tokom rata 1941.-1945. Sovjetska tehnologija masovne egzekucije je bila primitivna i jeftina ali fatalno efikasna. U zatvorskim ćelijama postrojenja za ispiranje rude Džurma 1941. je 12,000 zatvorenika smrznuto blizu ostrva Wrangel. Čitava tura voza od 1,650 deportovanih Poljaka je umrla u zimskom periodu 1940.-1941. u negrejanim i prepunjenim stočnim vagonima. Od procenjenih 2 miliona Poljskih civila deportovanih u ruske arktičke predele Gulaga u grozovitim železničkim kovojima 1939.-1940., najmanje jedna polovina je umrlo tokom jedne godine njihovog odsluženja kazne. Više od 15,000 internisanih poljskih oficira, intelektualaca, učitelja i lekara je nestalo u Okčockom moru. Bili su transportovani aprila 1940. iz tri velika sovjetska kaznena logora u Ostaškovu, Kozjelsku i Starobjelsku.

Tri godine kasnije, pobedničke nemačke trupe su ekshumirale u šumi između Katina i Gnjezdova blizu Smolenska strašan dokaz sovjetskih ratnih zločina. Katin je bio jedan pokoljskih polja Narodnog Komiteta Unutrašnjih Poslova (NKVD) još od 1918. Poljski ratni zarobljenici su bili prevezeni do Katina u tzv. Stoljpinovim kamionima. U šumi, drugi zatvorenici su otkopali veliku jamu. NKVD streljački vodovi su tu čekali. Kako su žrtve izlazile jedna po jedna iz kamiona, čuvari su svakome vezali ruke izza leđa žicom i doveli ih do ivice jame. Na znak NKVD komesara, vod je prislonio cevi pištolja na vratove žrtava. Po naređenju "agon!" (pali!) metkovi su izleteli iz čela poljskih zarobljenika dok su njihova bezživotna tela nežno pala u jarak. Svakoga dana, 300 poljskih internisanih oficira je bilo ubijano na ovaj način. Telo koje je padalo u jamu je bilo profesionalno probadano bajonetom. Dvadeset dve godine iskustva su ležale izza ovog napretka.

Jedanaestog maja, NKVD-ovi ljudi su pobili zadnji konvoj poljskih zatvorenika i 4,000 leševa je bilo pokriveno debelim slojem beloruske peščane zemlje. Specijalan NKVD šumski odred je zakopao ogromne grobove i posadio borove rasade preko površine znane kao Kozja Brda među lokalnim seljacima.
Kad asu Nemci 1943. otkrili pokoljska polja Katina šokiranom svetu, američki predsednik Frenklin Ruzvelt je izjavio da je to sve *čka laž i * zavera. Sovjetska masovna ubistva u Katinu su bila vrlo poznata britanskim i američkim obaveštajnim službama. Informacija je bila poslata Sovjetskom Savezu od strane duplog agenta Eduarda Fajfera i Britanca Meklina o francuskom planu slanja 15,000 poljskih oficira iz sovjetskih logora u Siriju – gde je general S.Kopanski formirao Poljsku Karpatsku Brigadu, sigurno pod uticajem Staljinove odluke o likvidaciji intelektualne elite poljske armije pobeđene 1939. od strane Nemaca i Sovjeta. Nemački vojni istraživači koji su locirali masovne grobnice 4,500 poljskih žrtava sovjetske politike o genocidu, pozvali su nezavisnu internacionalnu komisiju i švajcarski Crveni Krst u Katin. Kad asu počeli sa otkopavanjem grobnica aprila 1943., primećen je sovjetski avion koji je obletao nad područjem. Istraživači iz nekoliko neutralnih država su pronašli neodbijajuće dokaze o sovjetskim ratnim zločinima. Ipak, njihov izveštaj je bio u potpunosti ignorisan od strane sovjetskih, američkih i britanskih tužilaca na Nirnberškom Procesu. Sedamnaest nemačkih oficira koji su priznali njihovo saučešće u egzekucijama poljskih ratnih zarobljenika u Katinu bili su nađeni krivim zločina protiv čovečnosti i obešeni. Do 1990. sovjetski diktatori i njihove komunističke marionete u Poljskoj su zadržavale stav da su zločine u Katinu počinili *. Oni koji su odbili da veruju u to, kao moja [piščeva] srednjoškolska profesorka istorije u Poljskoj 1966., bila je kažnjena i otpuštena. Oktobra 1992., ruski predsednik Boris Jeljcin je poslao oružano poslanstvo u Varšavu da preda kopiju Staljinovog dokumenta u kojem se navodi petog marta 1940. najveća kazna streljanja 14,736 poljskih vojnih zvaničnika uz još 10,685 Poljaka koje je držao NKVD u kaznenim logorima Ostaškov i Starobjelsk.

Šest zatvorenika iz Ostaškova i Starobjelska je bilo transportovano do ukrajinskog gradića Dergači blizu Karkova i ubijeno na sličan način onoga u Katinu. Ostali su bili premešteni do obala Belog mora, ukrcani na dva broda i potopljeni u ledenim vodama.

Masovna ubistva poljskih zatvorenika je organizovao J.Rajčman, komesar NKVD-a pod direktnom komandom Lavrentija Berije.

Ali najdivljačkiji pokolji su došli kasnije u robovskim logorima Koljme i Uzbekistana, gde zatvorenici, žene, muškarci i deca nikad nisu preživeli više od dve godine. U Koljminim rudnicima zlata godišnji mortalitet samo Poljaka je skočio do preko 50 procenata 1940. Posle 8 sati nehumano teškog posla, dobijali su činiju krompirove supe i parče zamrznutog crnog hleba. Neki su jeli sirove mrtve sove i male glodare. U logorima Koljme više od 3 miliona zatvorenika je umrlo između 1935. i 1955. Poljski, nemački, rumunski i finski ratni zarobljenici koji su radili u rudnicima zlata bili su treća generacija sovjetskih robova. Buldožeri su ponekad iskopavali ogromne masovne grobnice sa delovima skorelih tela, hiljada tela, hiljada skeletnih leševa, savijenih prstiju, satrulelih stopala i zamrznutih delova, suvih koža i očuvanih buljavih očiju.

Zatvorenici i robovi logora Vorkuta i Pečora koji su radili na temperaturama ispod nule, zbog očajničkog instinkta preživljavanja s ujeli sopstvenu povraćku i meso drugih ubijenih zarobljenika. Bili su preslabi da beže ili da se opiru. Jedan poljski preživeli je opisao ljudske fantome Koljminih logora: to nije bila procesija ljudskih bića, bego leševa i grančica. Većina nije imala ni noseve, usne ili uši. Ženski robovi u Gulagi su bile konstantno silovane od strane čuvara koji su im preneli sifilis.

Najjeftinija i najefikasnija sovjetska oružja masovnog uništenja su bili mraz, izgladnjivanje i iscrpljivanje teškim poslom.

Posle invazije Poljske 1939., Crvena armija je počinila nekoliko groznih ratnih zločina u gradu Lvov. Ali Rokvel Kent, američki turista i humanista, koji je bio u istočnoj Poljskoj (zapadnoj Ukrajini) tokom sovjetskog napada, pozdravio je Crvenu armiju.

Sovjetski napadači koji su oslobodili ukrajinu od jarma poljskih zemljoposednika sad su usilili svoju boljševičku diktaturu u bivšu poljsku. Da zaštite Crvenu Ukrajinu od ukrajinskih i poljskih reakcionara, sovjetski komisari su stari katolički manastir reda Sv.Brigide pretvorili u jedan od najgorih zatvora u istočnoj Evropi, gde su hiljade ukrajinskih i poljskih patriota do smrti mučili NKVD-ovci. Kada je nemačka vojska ušla Lvov 29.juna 1941., u svakoj ćeliji brigidki zatvora su našli sloj guste viskozne mase. Na ćelijskim podovima je bila zgnječeno po četiri ili pet leševa. Svojetski policioneri su ubili oko 3,500 zatvorenika pre svog povlačenja.

Poljakinja koja je posetila zatvor 30.juna je rekla:
"Videla sam sto u jednoj sobi sa dosta leševa na njemu mučki prebijenih. Jedan mrtav čovek je sedeo na stolici sa bajonetom koji mu je vireo iz usta. Videla sam telo male devojčice od otrpilike osam godina kako visi sa lustera."

Još jedan poljski svedok je video još divljačkih primera sovjetskog nasilja:
"Među dosta leševa video sam leš žene čija su grudi bile odsečene, dok je druga bila duboko rastrgana. Abdomen druge žene je bio rasporen; bila je trudna. I otvorene rane je virila glava nerođenog deteta. U ustima jednog muškog leša su svi zubi bili polomljeni. Mala devojčica je bila obučena na gornjem delu, dok je na donjem bila gola i išarana krvlju, posebno oko privatnih delova."

_________________

Administrator sajta...
Nazad na vrh Ići dole
http://panonija.forumsfree.de
Admin
Admin
Admin


Broj poruka : 335
Godina : 47
Datum upisa : 14.04.2008

PočaljiNaslov: Re: Staljin   Čet Sep 25, 2008 2:37 pm

Nikita S.Hruščov, šef Ukrajinske Komunističke Partije, naredio je masovna ubistva svih osumnjičenih Quislinga, Petaina i drugih potencijalnih neprijatelja sovjetskog režima. Kod Vinice je nemačka vojska pronašla druga sovjetska pokoljska polja i masovne grobnice likvidiranih neprijatelja naučnog socijalizma. Tim Wehrmachtovih istraživača je 1943. otkrio skoro 10,000 leševa ukrajinskih žrtava velikog terora. Nemci su objavili fotokopiju izveštaja sa strašnim fotografijama.

Komesar Rapaport, zvani Zver, nadgledač masovnih ubistava Ukrajinaca u Vinici i čovek znan čak među svojima potrkušama kao sadistički psihopata, lično je streljao nekoliko zatvorenika.

Staljin je 1944. rekao poljskom premijeru Stanislavu Mikolajčiku da je likvidirao 20,000 ukrajinskih nacionalista i regrutovao 200,000 osumnjičenih Ukrajinaca Sovjetskog Saveza u Crvenu armiju.

Posle zapanjujućih nemačkih pobeda i masakara zatvorenika od strane Berijinih egzekucionera, u nekoliko sibirskih logora su sovjetski robovi ustali protiv svojih agresora. U Ust-Usalpečori i Vologdi su izbili 1942. robovski ustanci. Poljski zarobljenici Vorkute su bili zapanjeni činjenicom da je milione sovjetskih robova molilo za oslobođenje od strane * vojske.

Nemačka vojska je planirala da oslobodi dosta koncentracionih logora i * je hteo da pošalje specijalan padobranski odred ruskih dobrovoljaca pod komandom baltičkih Nemaca *-oficira koji su govorili ruski za slobodu 20,000 sovjetskih robova, ali ratne nepogode Wehrmachta i rusko-anglo-američke protivofanzive su poništile plan.

Šesnaestog juna 1940., dan pošto je sovjetski ultimatum otposlat litvanskoj vladi, 300,000 ruskih trupa je napalo tu baltičku državicu. Staljin i Molotov su u svojoj poruci tražili slobodno kretanje svoje vojske u Litvaniji, postavljanje komunistčkih ministara na vlast i suđenje dva litvanska oficira koji su uvredili Sovjetski Savez. Posle napada na Litvaniju, sledeći dan je sovjetska vojska napala drugu malu baltičku državu, Letoniju. Sedamnaestog juna su sovjetski vojnici ušli u letonsku prestonicu Rigu.

Osamnaestog juna je sovjetska vojska okupirala treću baltičku državicu, Estoniju.

Mesec kasnije, mikroskopske komunističke partije okupiranih baltičkih republika dobile su 92.8, 97.19 i 99.19 procenata glasova i vanrednim izborima i uspostavile režime koji su odmah proglasili baltičke države kao integralne delove Sovjetskog Saveza. Vladimir Dekazonov, Andrej Višinski i Andrej Ždanov, sovjetski tužioci, postali su najviši komesari Socijalističke Litvanije, Letonije i Estonije. U jednoj godini sovjetske okupacije više od dva procenta baltičke populacije je likvidirano. Nehumanost sovjetskog nasilja se moglo porediti sa Belorusijom i Ukrajinom, a Nemci su Sovjete isterali iz baltičkih zemalja juna 1941. Juozas Viktoravicius, litvanski preživeli od tortura u Šumi Smrti kod Petrosjunaja, četiri milje od Kaunasa, opisao je iskustva:
Bio sam prebijan 45 sati bez prestanka, vezali su mi ruke i noge i ubacili u ledenu vodu. Drugima su testise išutirali, postavili ih da sede na vrućim plotnama (rus. Tjepeluška), nabijali su im igle pod nokte, skalpirali ih, odlomili im vilice do vratova, iskopali oči i počupali jezike. Kod Kretinge su žrtve vezivale za drveće gvozdenim obručima pre nego što su ih žive spalili. Da bi izbegli zvuku pucnja u zatvoru Kaunasa, upravnik zatvora je ljudima naredio da svaku žrtvu ubiju udaranjem čekića u slepoočnice.

Osam meseci pred sovjetskom invazijom baltičkih država, tokom invazije poljske 11.oktobra 1939., komesar-general NKVD-a, drug Ivan A.Serov, potpisao je tajno naređenje br.1223: plan Isterivanja (Vivod) anti-sovjetskih elemenata iz Litvanije, Letonije i Estonije. U ovom dokumentu koji su našli Nemci u kancelariji NKVD-a u Valci jula 1941., Serov je u detaljima opisao metodu etničkog čišćenja u baltičkim zemljama. Uhapšeni bi se u zoru kamionima prevozili u porodice bi bile razdvojene; deca, žene i muškarci bi se utovarivali u odvojene kamione. Serovovo naređenje nije određivalo mesto zločina.

_________________

Administrator sajta...
Nazad na vrh Ići dole
http://panonija.forumsfree.de
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Staljin   Danas u 3:03 am

Nazad na vrh Ići dole
 
Staljin
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Mihail Bulgakov
» Istorijske ličnosti

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
PANONSKA OAZA :: FORUMI :: DRUŠTVO :: ISTORIJA I GEOGRAFIJA-
Skoči na: